[:rs]

Dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV (DPST) se opisuje kao intervencija koja ima veliki uticaj na promenu ponašanja, jer u sebi spaja pozitivne efekte velikog broja intervencija. Smatra se da saznanje HIV statusa i stvaranje mogućnosti da se jedna tema koja proizvodi strah diskutuje sa obučenim stručnjakom-savetnikom, indukuje pozitivne promene ponašanja kako kod inficiranih tako i kod neinficiranih osoba (Family health international, 2003). Zato se u brojnim stručnim radovima može naći da dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV (DPST) predstavlja jednu od najefiaksnijih, najprijateljskijih, najefektivnijih i najisplativijih aktivnosti u prevenciji HIV/AIDS-a, a Svetska zdravstvena organizacija i UNAIDS ga snažno preporučuju, posebno kod osoba koje su u visokom riziku za dobijanje HIV-a.

Pod dobrovoljnim poverljivim savetovanjem i testiranjem na HIV, podrazumeva se poverljiv razgovor između klijenta i savetnika koji ima za cilj da se klijent izbori sa sopstvenim brigama, stresom i/ili strahom koji je povezan sa HIV infekcijom. Taj razgovor može omogućiti osobama da prepoznaju sopstveni rizik za prenošenje HIV infekcije, da pomogne u donošenju odluke (da li se testirati ili ne) i obezbeđuje podršku u trenutku dobijananja rezultata testa na HIV. Dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV ne može se meriti, niti upoređivati ni sa jednom vrstom terapije ili bilo koje intervencije, jer predstavlja najkomforniju i najefektivniju intervenciju u prevenciji HIV/AIDS-a.

Proces savetovanja bi trebalo uvek da se sastoji od savetovanje pre i posle testiranja na HIV, ali i od kontinuiranog savetovanja dokle god postoji potreba za njim. Efekat razgovora savetnika i klijenta, u kome su dominantne komponente podrška, verovanje i bezrezervno poverenje, ima velike mogućnosti da kod klijenta izmeni ponašanje od rizičnog ka bezbednom.
Poznavanje HIV serostatusa može takođe pomoći ljudima da odluče da zaštite kako sebe, tako i svoje seksualne partnere od infekcije, kao i da se prevenira prenošenje HIV-a sa roditelja/majke na dete. Seropozitivne osobe mogu ranije početi sa odgovarajućom podrškom i lečenjem i/ili preveniranjem bolesti pridruženih HIV-u.

Ciljevi dobrovoljnog poverljivog savetovanja i testiranja su:
– Podsticanje promene rizičnog ponašanja klijenta ka ponašanju bez rizika za HIV infekciju
– Prevencija transmisije HIV infekcije
– Pomoć osobi da sazna svoj HIV status, a posebno kod pozitivnih rezultata pružanje podrške, rani pristup tretmanu i istinska briga za klijenta.
Da bi se klijent osećao dobro u jednom savetovalištu ili Centru za DPST potrebno je da već prvi kontakt sa službom koja pruža ove usluge bude u prijatnom i prijateljskom okruženju i da se klijent zaista oseća dobrodošlim.
Prostor u kome se odvija savetovanje treba da je nenapadan, topao, neutralan i funkcionalan. Savetnik svog klijenta treba uvek da pozdravi: da ustane, da se predstavi i da se rukuje. Savetnik ne treba da nosi belu, ili drugu vrstu uniforme.

Savetnici su najčešće zdravstveni radnici dodatno edukovani za rad na dobrovoljnom poverljivom savetovanju i testiranju na HIV; oni su pažljivi slušaoci, vešti u komunikaciji i “podstrekivanju” razgovora i osobe koje iskreno žele da rade na dobrovoljnom poverljivom savetovanju i testiranju na HIV. Osim neophodnih preduslova za rad na DPST-u (edukacije i istinske želje da se radi ovaj posao), dobro je kada DPST obavljaju osobe sa puno ljudske topline i sa što manje predrasuda.

Savetovanje pre testiranja na HIV (sinonimi: «pre test savetovanje» ili «pre savetovanje») – predstavlja razgovor između savetnika i klijenta pre odluke i odlaska na testiranje.
U toku tog savetovanja savetnik bi trebalo da: obezbedi dovoljno vremena za razgovor jer on često može da bude vrlo detaljan i da se produži, da obezbedi poverljivost (ne tajnost) podataka o klijentu, da razgovara sa klijentom o razlozima za testiranje i o rezultatatima koje očekuje, da proveri klijentovo razumevanje HIV-a i kako se infekcija dešava, ponudi tačne informacije o HIV-u koje mogu da mu pomognu da donese ispravnu odluku o testiranju, objasni značenje HIV testa i objasni porceduru testiranja
U toku savetovanja savetnik bi trebalo da izbegava da: bombarduje klijenta informacijama, umanji važnost određene teme o kojoj klijent želi da razgovara, da predviđa mogući rezultat testiranja i nikada ne sme vrednovati klijenta ili njegove postupke ili da „morališe“.
Ako je klijent odustao od testiranja, savetnik takvu odluku treba da prihvati i ljubazno ponudi klijentu da ukoliko se njegova odluka promeni, uvek može ponovo doći.
Ako je odluka klijenta da želi da se testira, klijentu se u laboratoriji izvadi mali uzorak krvi (bilo iz kubitalne vene, ili iz jagodice prsta – kada se radi brzi test) koji se testira na Ag/At na HIV.
Šta god da odluči klijent treba naglasiti da samo testiranje na HIV (bez savetovanja) nije prevencija. Glavna komponenta cele ove aktivnosti je savetovanje i ono predstavlja »prvi korak« u procesu pokretanja inicijative za smanjenje ličnog rizika za HIV infekciju.
Rezultat testa klijent dobija u toku savetovanja posle testiranja na HIV.

Savetovanje posle testiranja na HIV (sinonimi: «post test savetovanje» ili «post savetovanje») – je razgovor između savetnika i klijenta u kome savetnik klijentu saopštava rezultate testiranja.
Savetnik u toku post test savetovanja treba da obezbedi dovoljno vremena za razgovor o rezultatima testa kakav god on bio i da rezultat saopšti jasno i jednostavno bez okolišanja i kašnjenja.
Ako je rezultat negativan savetnik treba da: podseti klijenta na period prozora i da obezbedi klijentu mogućnost razgovora o tome kako može nadalje da izbegne rizik za dobijanje HIV infekcije.
Veoma je korisno demonstrirati pravilnu upotrebu kondoma a to je posebno važno kod osoba koje u ovoj aktivnosti nemaju mnogo iskustva.
Ako je rezultat testa pozitivan, savetnik treba da obezbedi klijentu vreme i mesto koje mu je potrebno da prihvati rezultat i na njega odreaguje. Zatim, uz puno empatije treba klijentu reći da je ovo preliminaran test (ELISA test) koji se mora potvrditi i precizno objasniti sledeće korake koje klijent treba da preduzme: potvrdni test (najčešće na Infektivnoj klinici) – Western blot test (koji će ili potvrditi ili odbaciti dijagnozu HIV pozitivnosti) a zatim će se preduzeti drugi dijagnostički postupci (od kojih zavisi odluka o vremenu kada se na Infektivnoj klinici započinje terapija). Veoma je važno proveriti da li klijent ima nekoga kod koga želi da ode kad čuje rezultat i gde planira da ode pošto napusti sobu (savetovalište). Potrebno je da klijent i savetnik o ovome naprave zajednički plan. Takođe, savetnik treba da kaže svom klijentu da to što je HIV pozitivan neće promeniti savetnikov odnos prema njemu i jasno mu pokazati da je uvek dobrodošao.

Iako je DPST prepoznat kao prioritet u borbi protiv HIV-a, razvoj DPST u jednoj zemlji, zavisiće od “snage i kapaciteta preventivnih službi”, značaja javno-zdravstvenih aktivnosti, brige za mladu populaciju, raspoloživih sredstava za razvoj DPST-a i načina na koji donosioci odluka gledaju na DPST. U zemljama sa niskom prevalencom, logično je da se DPST razvija na način da bude dostupan onim grupama ljudi koji su posebno pogođeni HIV-om, ali i u tom slučaju treba posebno imati u vidu da ovakav razvoj može da poveća stigmu i diskriminaciju prema tim grupama ljudi. Zato se DPST skoro u svim zemljama razvija na generalnom nivou, tj. najpre u generalnoj populaciji, uz što snažniju saradnju sa civilnim sektorom koji “pokriva” najvulnerabilniju populaciju, koja je u visokom riziku za HIV infekciju. Zato je važno da se DPST servisi ne razvijaju u izolaciji, neprotiv, najbolje je ako se to radi u sklopu već postojećih servisa i/ili uz saradnju sa nevladinim sektorom i lokalnim zajednicama, kao i izlazak iz „klasičnih” savetovališta i ordinacija i rad „na terenu”.

Tekst napisala: Prim dr sc med dr Mila Paunić, spec.epidemiologije i spec. zdravstvenog vaspitanja
Savetnica za DPST i Šefica Odeljenja za prevenciju side i PPI ZZZZ Studenata Beograd

[:sr]

Добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ (ДПСТ) се описује као интервенција која има велики утицај на промену понашања, јер у себи спаја позитивне ефекте великог броја интервенција. Сматра се да сазнање ХИВ статуса и стварање могућности да се једна тема која производи страх дискутује са обученим стручњаком-саветником, индукује позитивне промене понашања како код инфицираних тако и код неинфицираних особа (Фамилy хеалтх интернатионал, 2003). Зато се у бројним стручним радовима може наћи да добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ (ДПСТ) представља једну од најефиакснијих, најпријатељскијих, најефективнијих и најисплативијих активности у превенцији ХИВ/АИДС-а, а Светска здравствена организација и УНАИДС га снажно препоручују, посебно код особа које су у високом ризику за добијање ХИВ-а.

Под добровољним поверљивим саветовањем и тестирањем на ХИВ, подразумева се поверљив разговор између клијента и саветника који има за циљ да се клијент избори са сопственим бригама, стресом и/или страхом који је повезан са ХИВ инфекцијом. Тај разговор може омогућити особама да препознају сопствени ризик за преношење ХИВ инфекције, да помогне у доношењу одлуке (да ли се тестирати или не) и обезбеђује подршку у тренутку добијанања резултата теста на ХИВ. Добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ не може се мерити, нити упоређивати ни са једном врстом терапије или било које интервенције, јер представља најкомфорнију и најефективнију интервенцију у превенцији ХИВ/АИДС-а.

Процес саветовања би требало увек да се састоји од саветовање пре и после тестирања на ХИВ, али и од континуираног саветовања докле год постоји потреба за њим. Ефекат разговора саветника и клијента, у коме су доминантне компоненте подршка, веровање и безрезервно поверење, има велике могућности да код клијента измени понашање од ризичног ка безбедном.

Познавање ХИВ серостатуса може такође помоћи људима да одлуче да заштите како себе, тако и своје сексуалне партнере од инфекције, као и да се превенира преношење ХИВ-а са родитеља/мајке на дете. Серопозитивне особе могу раније почети са одговарајућом подршком и лечењем и/или превенирањем болести придружених ХИВ-у.

Циљеви добровољног поверљивог саветовања и тестирања су:

– Подстицање промене ризичног понашања клијента ка понашању без ризика за ХИВ инфекцију

– Превенција трансмисије ХИВ инфекције

– Помоћ особи да сазна свој ХИВ статус, а посебно код позитивних резултата пружање подршке, рани приступ третману и истинска брига за клијента.

Да би се клијент осећао добро у једном саветовалишту или Центру за ДПСТ потребно је да већ први контакт са службом која пружа ове услуге буде у пријатном и пријатељском окружењу и да се клијент заиста осећа добродошлим.

Простор у коме се одвија саветовање треба да је ненападан, топао, неутралан и функционалан. Саветник свог клијента треба увек да поздрави: да устане, да се представи и да се рукује. Саветник не треба да носи белу, или другу врсту униформе.

Саветници су најчешће здравствени радници додатно едуковани за рад на добровољном поверљивом саветовању и тестирању на ХИВ; они су пажљиви слушаоци, вешти у комуникацији и “подстрекивању” разговора и особе које искрено желе да раде на добровољном поверљивом саветовању и тестирању на ХИВ. Осим неопходних предуслова за рад на ДПСТ-у (едукације и истинске жеље да се ради овај посао), добро је када ДПСТ обављају особе са пуно људске топлине и са што мање предрасуда.

Саветовање пре тестирања на ХИВ (синоними: «пре тест саветовање» или «пре саветовање») – представља разговор између саветника и клијента пре одлуке и одласка на тестирање.

У току тог саветовања саветник би требало да: обезбеди довољно времена за разговор јер он често може да буде врло детаљан и да се продужи, да обезбеди поверљивост (не тајност) података о клијенту, да разговара са клијентом о разлозима за тестирање и о резултататима које очекује, да провери клијентово разумевање ХИВ-а и како се инфекција дешава, понуди тачне информације о ХИВ-у које могу да му помогну да донесе исправну одлуку о тестирању, објасни значење ХИВ теста и објасни порцедуру тестирања

У току саветовања саветник би требало да избегава да: бомбардује клијента информацијама, умањи важност одређене теме о којој клијент жели да разговара, да предвиђа могући резултат тестирања и никада не сме вредновати клијента или његове поступке или да „моралише“.

Ако је клијент одустао од тестирања, саветник такву одлуку треба да прихвати и љубазно понуди клијенту да уколико се његова одлука промени, увек може поново доћи.

Ако је одлука клијента да жели да се тестира, клијенту се у лабораторији извади мали узорак крви (било из кубиталне вене, или из јагодице прста – када се ради брзи тест) који се тестира на Аг/Ат на ХИВ.

Шта год да одлучи клијент треба нагласити да само тестирање на ХИВ (без саветовања) није превенција. Главна компонента целе ове активности је саветовање и оно представља »први корак« у процесу покретања иницијативе за смањење личног ризика за ХИВ инфекцију.

Резултат теста клијент добија у току саветовања после тестирања на ХИВ.

Саветовање после тестирања на ХИВ (синоними: «пост тест саветовање» или «пост саветовање») – је разговор између саветника и клијента у коме саветник клијенту саопштава резултате тестирања.

Саветник у току пост тест саветовања треба да обезбеди довољно времена за разговор о резултатима теста какав год он био и да резултат саопшти јасно и једноставно без околишања и кашњења.

Ако је резултат негативан саветник треба да: подсети клијента на период прозора и да обезбеди клијенту могућност разговора о томе како може надаље да избегне ризик за добијање ХИВ инфекције.

Веома је корисно демонстрирати правилну употребу кондома а то је посебно важно код особа које у овој активности немају много искуства.

Ако је резултат теста позитиван, саветник треба да обезбеди клијенту време и место које му је потребно да прихвати резултат и на њега одреагује. Затим, уз пуно емпатије треба клијенту рећи да је ово прелиминаран тест (ЕЛИСА тест) који се мора потврдити и прецизно објаснити следеће кораке које клијент треба да предузме: потврдни тест (најчешће на Инфективној клиници) – Wестерн блот тест (који ће или потврдити или одбацити дијагнозу ХИВ позитивности) а затим ће се предузети други дијагностички поступци (од којих зависи одлука о времену када се на Инфективној клиници започиње терапија). Веома је важно проверити да ли клијент има некога код кога жели да оде кад чује резултат и где планира да оде пошто напусти собу (саветовалиште). Потребно је да клијент и саветник о овоме направе заједнички план. Такође, саветник треба да каже свом клијенту да то што је ХИВ позитиван неће променити саветников однос према њему и јасно му показати да је увек добродошао.

Иако је ДПСТ препознат као приоритет у борби против ХИВ-а, развој ДПСТ у једној земљи, зависиће од “снаге и капацитета превентивних служби”, значаја јавно-здравствених активности, бриге за младу популацију, расположивих средстава за развој ДПСТ-а и начина на који доносиоци одлука гледају на ДПСТ. У земљама са ниском преваленцом, логично је да се ДПСТ развија на начин да буде доступан оним групама људи који су посебно погођени ХИВ-ом, али и у том случају треба посебно имати у виду да овакав развој може да повећа стигму и дискриминацију према тим групама људи. Зато се ДПСТ скоро у свим земљама развија на генералном нивоу, тј. најпре у генералној популацији, уз што снажнију сарадњу са цивилним сектором који “покрива” највулнерабилнију популацију, која је у високом ризику за ХИВ инфекцију. Зато је важно да се ДПСТ сервиси не развијају у изолацији, непротив, најбоље је ако се то ради у склопу већ постојећих сервиса и/или уз сарадњу са невладиним сектором и локалним заједницама, као и излазак из „класичних” саветовалишта и ординација и рад „на терену”.

Текст написала: Прим др сц мед др Мила Паунић, спец.епидемиологије и спец. здравственог васпитања,  Саветница за ДПСТ и Шефица Одељења за превенцију сиде и ППИ ЗЗЗЗ Студената Београд

[:en][:]