[:rs]

Definicija AIDS ili side

AIDS ili sida predstavlja sindrom stečenog gubitka imuniteta i ujedno je poslednji i najteži stadijum HIV infekcije.

Šta znači skraćenica AIDS ili sida?

AIDS predstavlja skraćenicu od Acquired Immune Deficiency Syndrome (na engleskom jeziku), što znači sindrom stečenog gubitka inuniteta.
SIDA je skraćenica od Syndrome d’ Immunodeficience Acquise, i ima isto značenje na francuskom jeziku, takođe, isto značenje ima i «sida» – na našem jeziku (sindrom stečenog gubitka imuniteta).
Stečeni gubitak sposobnosti imunološke odbrane znači da je neki uzročnik onemogućio imuni sistem da se efikasno brani i da savlada mikroorganizme koji, kod sasvim zdravih ljudi ne dovode do ispoljavanja oboljenja.

Šta je HIV?

HIV je skraćenica za virus humane imunodeficijencije (Human Immunodeficiency Virus) koji je uzročnik HIV infekcije, odnosno side ili AIDS-a.

Razlika između HIV infekcije i AIDS-a?

Osoba koja ima HIV infekciju (HIV pozitivna osoba) inficirana je HIV-om, može godinama da nema nikakve simptome bolesti, najčešće se oseća sasvim dobro, a s obzirom da može godinama biti bez ikakvih znakova oboljenja, epidemiološki gledano, ovaj period predstavlja “najopasniji” period za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim “zdravo” i najčešće nije ni sama svesna da je inficirana.
Klinički simptomi se javljaju u proseku tek posle nekoliko godina od infekcije (najčešće 7 do 10, pa i više godina) i tek kada se pojave kliničke manifestacije, kada krene klinička slika bolesti, kažemo da je osoba obolela od AIDS-a, ili side.

Šta je sindrom i šta je simptom?

Sindrom predstavlja skup simptoma i znakova oboljenja, koji se kod HIV infekcije javljaju zbog gubitka imunološke odbrane organizma.
Ovaj skup simptoma i znakova oboljenja ne mora da se ispoljava uvek u punom obimu.
U nekim slučajevima ispoljava se samo jedan (na primer slabljenje tj. gubitak na težini), a u nekim slučajevima više njih (zapaljenje pluća, gubitak na težini, otok limfnih žlezda, pojava tumora na koži i unutrašnjim organima i drugi).

O epidemiji
Kada je zvanično počela epidemija HIV / side?

Centar za kontrolu bolesti (CDC) u Atlanti, u SAD, 05. juna 1981. godine definisao je pojavu novog, do tada nepoznatog oboljenja (kasnije nazvanog) AIDS. Početak epidemije HIV/AIDS-a vezuje se za ovaj datum.

Na koji način je počela epidemija i gde?

Lekari u Los Anđelesu, prvih meseci 1981. godine, otkrili su da se kod jednog broja pacijenata, relativno mladih ljudi, razvilo zapaljenje pluća uzrokovano mikroorganizmom Pneumocystis carinii, koja je do tada, takvo oboljenje izazivala samo kod osoba koje su imale oštećen imunološki odbrambeni sistem.
Iste te 1981. godine lekari u Njujorku su zapazili kod još jedne grupe pacijenata, kod mladih, dotle potpuno zdravih ljudi, pojavu Kapoši sarkoma (vrsta raka kože), koji se javlja kod osoba kojima je oštećen imunološki sistem.
Za obe ove grupe pacijenata, tada, bilo je karakteristično da su sve obolele osobe bili mlađi muškarci, istopolne seksualne orijentacije.
Međutim, vrlo brzo su se među obolelima našle osobe oba pola, svih seksualnih orijentacija, zatim osobe koje su intravenski korisnici psihoaktivnih supstanci, kao i primaoci krvi, pre svega hemofiličari (hemofilija je bolest koju karakteriše nedostatak jednog krvnog faktora koji omogućava normalno zaustavljanje krvarenja i zbog toga se moraju dobijajti transfuzije, odnosno faktor za zgrušavanje krvi, koji nedostaje).
Sve ovo upućivalo je na činjenicu da se da se ovo novo oboljenje prenosi seksualnim putem i putem krvi.

Epidemiološki podaci o rasprostranjenosti u R Srbiji

Da bi se imala realna slika o kretanju HIV epidemije, njenom toku i prognozama neophodno je pratiti broj novoinficiranih osoba u svakoj zemlji iz godine u godinu, u opštoj populaciji ili u pojedinim grupacijama stanovništva. Prati se broj novoinficiranih, obolelih i umrlih osoba od AIDS-a. Ove podatke redovno prati i na svom sajtu objavljuje Institut za javno zdravje R Srbije – Milan Jovanović –Batut. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije od 1984. do kraja 2015. godine u Republici Srbiji je registrovano 3312 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1788 osoba obolelo od AIDS-a (54% svih dijagnostikovanih HIV+ osoba), dok su 1192 osobe inficirane HIV-om umrle (1086 osoba je umrlo od AIDS-a tj. trećina svih osoba kojima je dijagnostikovana HIV infekcija). Tokom 2015. godine novootkriveno je 178 osoba inficiranih HIV-om, 45 osoba je novoobolelo od AIDS-a, dok je 15 osoba umrlo od AIDS-a.

O virusu

Kada je otkriven virus?

U laboratoriji Prof. Luc Montagnier-a u Pasterovom Institutu u Parizu 1983. godine izolovan je jedan virus dobijen iz povećane limfne žljezde obolelog sa znacima stečenog gubitka imuniteta i nazvan je LAV (Lymphadenopathy Associated Virus).

U laboratoriji Prof. Robert Gallo-a, u NIH (National Institute for Health) Bethesda, SAD 1984. godine izolovan je virus, koji je bio sličan sa dva ranije izolovana virusa u istoj laboratoriji koji su izazivali leukemiju T limfocita u ljudi i bili nazvana HTLV I i HTLV II (Human T Leukemia Virus) i nazvan HTLV III Kako je bilo pokazano da su ova dva virusa identična, 1986. godine medjunarodni Komitet ga je nazvao HIV (Human Immunodeficiency Virus).

Grupa i familija virusa kojima pripada HIV

HIV ima sve karakteristike retrovirusa; pripada familiji virusa Retrovirida, podfamiliji Lentivirida.
U jezgru virusa se nalazi RNK (ribonukleinska kiselina) i neophodni enzimi: reverzna transkriptaza, ribonukleaza i integraza.
U genomu se nalaze tri strukturna gena potrebna za replikaciju virusa i sedam regulatornih gena.
Oko genoma i enzima jezgra nalazi se proteinski omotač, koji predstavlja antigen jezgra – protein p24.
Na samoj površini virusa nalazi se lipoproteinski omotač, koji nastaje od omotača ćelije u kojoj se virus razmnožava, dok drugi deo omotača potiče od samog virusa i njega čine glikoprotein 41 (gp 41) i 120 (gp 120).

Ovakav sastav virusa, kao i kasnije saznanje da je dve decenije pre utvrđivanja ovog oboljenja bilo osoba koje su umrle od posledica HIV, što je potvrđeno ispitivanjem njihovih seruma koji su sačuvani u zamrznutom stanju, sasvim sigurno odbacuje se tvrdnja da je HIV veštački napravljen.
Virus se preko gp120 vezuje za molekul CD4 koji se nalazi na limfocitu (CD4 T limfocitu) i tako ulazi u ćeliju.
Posle ulaska u CD4 T limfocit, virusna RNK se pomoću enzima reverzne transkriptaze (obrnuti prepisivač) prepiše u DNK – dezoksiribonikleinsku kiselinu i ugradi u genom domaćina kao provirus.
Ovako ugrađena virusna DNK koristi normalne mehanizme domaćinove ćelije za svoje umnožavanje a uništava CD4 limfocit koji gubi svoju sposobnost odbrane organizma od mikroorganizama.

Treba napomenuti da se ovi CD4 receptori takođe nalaze i na površini drugih ćelija u manjem broju (glijalne ćelije mozga, makrofagi, dendritične ćelije kože, ćelije u površinskom sloju sluzokože creva…).

Veličina virusa i najvažniji antigeni

HIV-a jeveličine 100-140 nm, ima nukleoproteinsko jezgro i dvoslojni lipoproteinski omotač.
U jezgru se nalazi ribonukleinska kiselina (RNK) i neophodni enzimi.

Najvažniji antigeni virusa su: P24, gp41, gp120. Na površini omotača jezgra se nalazi antigen p24 koji predstavlja antigen jezgra – protein p24.
Na samoj površini virusa nalazi se lipoproteinski omotač, koji delom potiče od samog virusa i na njemu se nalaze dva antigena: glikoprotein 41 (gp 41) i 120 (gp 120).
Način ulaska HIV-a u organizam i u ćelije
Virus se vezuje za molekul CD4 koji se nalazi na limfocitu (CD4 T limfocitu) i tako ulazi u ćeliju. Virus primarno napada (vezuje se) za CD4 limfocite, ali se CD4 receptori takođe nalaze i na površini drugih ćelija u manjem broju (glijalne ćelije mozga, makrofagi, dendritične ćelije kože, ćelije u površinskom sloju sluzokože creva…) tako da se inficirane ćelije mogu naći u mozgu, limfnim žlezdama, timusu, plućima, kostnoj srži, koži i u tankom i debelom crevu. Jedan HIV-om inficiran CD4 limfocit može u limfnoj žlezdi inficirati 400 novih CD4 limfocita.
Replikacija
Posle ulaska u CD4 T limfocit, virusna RNK se pomoću enzima reverzne transkriptaze (obrnuti prepisivač) prepiše u DNK – dezoksiribonikleinsku kiselinu i ugradi u genom domaćina kao provirus.
Ovako ugrađena virusna DNK koristi normalne mehanizme domaćinove ćelije za svoje umnožavanje, a uništava CD4 limfocit koji gubi svoju sposobnost odbrane organizma od mikroorganizama.
Nakon sintetisanja novog virusa, on izlazi iz CD4 limfocita “prerušen”, što znači da virus koji je ušao u ćeliju (u CD4 limfocit) nije isti (tj. ne prepoznaje ga naš imuni sistem) kao onaj koji je izašao iz njega.
Taj novi “prerušeni” virus dalje ulazi u novi CD4 limfocit, dalje se “prerušava” i tako polako uništava imuni sistem.

O infekciji
Šta je period prozora?
Vremenski period od momenta kada se dogodila infekcija do dana kada se testovima mogu otkriti antigeni i antitela na HIV naziva se “period prozora”.
U tom periodu po pravilu se ne mogu dokazati antitela koja su specifična za HIV. Ona se najčešće mogu dokazat 6 do 8 nedelja nakon infekcije. Izuzetno retko, kod nekih osoba serokonverzija, (odnosno pojava antitela) otkrivena je tek 12 do 16 meseci posle infekcije.
Danas se koriste savremeni testovi 4.generacije (tzv. Kombo Ag-At testovi) za koje je period prozora između 4 i 8 nedelja.
Sve navedeno ukazuje da, po pravilu, HIV infekcija protiče nezapženo, da osoba koja je inficirana, najčešće, ne zna da je virus u njoj.

Da li je osoba u periodu prozora infektivna?

U ovom periodu koji se zbog tog “nemog intervala” i naziva “period prozora”, postoji infekcija, uobičajeno testiranje ne otkriva prisustvo antitela, inficirana osoba ne samo da je sposobna da prenese virus drugoj osobi, već se period prozora smatra „najinfektivnijim periodom“ u smislu lakoće prenošenja virusa.

Šta je serokonverzija?

Iz stadijuma primarne infekcije prelazi se u stadijum asimptomske serokonverzije, kada se mogu dokazati antitela na HIV, a ne postoje nikakvi znaci koji bi ukazivali da je osoba inficirana sa HIV-om.
Serokonverzija zapravo znači produkovanje i pojavljivanje antitela u krvi.
Ovaj stadijum može da traje godinama i on predstavlja, epidemiološki gledano, “najopasniji” period za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim “zdravo” i, najčešće, nije svesna da je inficirana.

Testovi za otkrivanje HIV infekcije

Za otkrivanje specifičnih antitela u krvi, najčešće se koristi osnovni ELISA test.
Kada je ELISA test iz dva uzorka krvi pozitivan, kao potvrdni test koristiti se specifičniji test za otkrivanje antitela (najčešće Western Blot).
Savremeni ELISA testovi, odnosno novije generacije ELISA testova tzv. Ag-At testovi predstavljaju kombinaciju antigen-antitelo testova koji pored antitela na HIV detektuju i površinski antigen jezgra virusa (ili neki drugi). Za kombo testove je period prozora od 4 do 8 nedelja.
Takođe, postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa (npr. P24) ili detekcija replikacije virusa (PCR) i to već posle 10 do 14 dana od kada se infekcija dogodila, ali se oni retko koriste za rutinska testiranja.

“Brzi testovi” koji se mogu raditi i iz kapilarne krvi najčešće otkrivaju samo antitela, pa je za njih period prozora oko 90 dana (3 meseca)

Šta je asimptomatski period?

Period koji traje od početka infekcije (od kada je virus ušao u organizam) do kada se pojave prvi simptomi bolesti naziva se asimptomatski period (nekada se on zvao period inkubacije, što se za HIV pokazalo kao neadekvatan termin). U ovom periodu se mogu dokazati antitela na HIV (izuzev u onom kratkom periodu prozora od par nedelja), a ne moraju postojati nikakvi znaci koji bi ukazivali da je osoba inficirana.
Ovaj period može da traje godinama i on pretstavlja, epidemiološki gledano, period veoma pogodan za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim “zdravo” i, najčešće, nije svesna da je inficirana.

Načini prenošenja

Najčešći način prenošenja HIV infekcije je seksualni kontakt.
To je prirodni način prenošenja i pretstavlja najveći problem u sprečavanju širenja infekcije.
U spermi HIV pozitivnog muškaraca, kao i u vaginalnom sekretu žena koje su inficirane, nalazi se dovoljan broj ćelija inficiranih HIV-om da se i čak seksualnim kontaktom prenese infekcija.
Pored seksualnog načina prenošenja HIV infekcija se može preneti krvlju (najčešće upotrebom istog šprica za intravensko unošenje psihoaktivnih supstanci) i sa majke na dete (tokom trudnoće, porođaja i dojenja novorodjenčadi, ukoliko je majka HIV pozitivna).
Prenošenje preko transfuzije krvi ili krvnih derivata izuzetno je retko, jer se i krv, kao i tkiva i organi za transplantaciju uzimaju samo od osoba koje nisu inficirane HIV-om.

U našoj zemlji od 1987. godine zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi, tkiva i organa na HIV.
Međutim, ukoliko bi neko dobrovoljno dao krv u perodu prozora, postojala bi mogućnost ovakvog načina transmisije jer se ELISA testovima (koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi) ne bi mogla detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u perifernoj krvi.
Zato je važno naglasiti da je veoma dobro i izuzetno humano dobrovoljno dati krv, ali to nije mesto za proveravanje HIV statusa.
Za tu aktivnost postoje specijalizovani Centri i savetovališta koji vrlo profesionalno rade dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV.

Telesne tečnosti u kojima se nalazi HIV

Virus (HIV) je pronađen u skoro svim telesnim tečnostima (sekretima i ekskretima) HIV pozitivne osobe (uključujući i znoj, suze i pljuvačku, ali sve ove tečnosti nemaju tzv. „minimalnu infektivnu dozu“).
Međutim, telesne tečnosti preko kojih se HIV može preneti su: krv, sperma (i perejakulatorna tečnost), vaginalni sekret i majčino mleko.

“Minimalna infektivna doza”

Najmanja količina virusa koja je potreba da bi se neka infekcija prenela naziva se “minimalna infektivna doza”.
Termin “minimalna infektivna doza” se pominje kod HIV infekcije zbog toga što je važno objasniti da iako se HIV može naći u skoro svim telesnim tečnostima, on se ne može preneti ukoliko one nemaju tu minimalnu količinu virusa koja može izazvati infekciju (“minimalnu infektivnu dozu”).

Šta može ubrzati pojavu kliničkih simptioma?

Nezdrav način života, nespavanje, neredovna i neadekvatna ishrana, stresovi, postojanje drugih infekcija ili bolesti (pre svega polno prenosivih infekcija) mogu veoma ubrzati pojavu kliničkih simptoma.

Najčešći simptomi kojima počinju kliničke manifestacije HIV infekcije

Povećanje limfnih žlezda je ispoljeno u vratnom, i to naročito na zadnjem delu vrata i pazušnom predelu.
Ovo stanje može potrajati više meseci kada počinju tzv. konstitucionalni simptomi side koji se karakterišu gubitkom telesne težine više od 10% od normale, povećanjem telesne temperature preko 38 stepeni C, koja traje više od mesec dana, proliv koji traje kontinuirano ili sa prekidom više od mesec dana, gljivična infekcija usta i ždrela, herpes na usnama ili genitalijama koji dugo traje i ponovo se javlja.
Sve ovo je praćeno, po pravilu, sa smanjenim brojem crvenih krvnih ćelija, krvnih pločica, belih krvnih ćelija, povećanjem koncentracije proteina i to posebno imunoglobulina u krvi, kao i smanjenjem broja CD4 T limfocita u krvi. Mogu se javiti promene na perifernom nervnom sistemu kao i na centralnom nervnom sistemu, koje mogu ponekad dovesti do teških poremećaja sa gubitkom mogućnosti orijentacije itd.

Oportunističke infekcije
Oportunističke infekcije su infekcije koje se javljaju kao posledica pada otpornosti organizma, najčešće izazvane “najbanalnijim” mikroorganizmima. Mikroorganizmi koji izazivaju oportunističke infekcije, po pravilu ne izazivaju oboljenja kod zdravih osoba.
O testiranju

Šta je DPST (VCCT)?

Najšire posmatrano, DPST kao skraćenica za dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV (DPST) podrazumeva poverljiv razgovor između klijenta i savetnika koji ima za cilj da se klijent izbori sa sopstvenim dilemama, brigom, stresom i/ili strahom koji je povezan sa HIV infekcijom i da donese ličnu odluku vezanu za HIV/AIDS.
Ovaj interaktivni proces omogućava osobama da prepoznaju sopstveni rizik za prenošenje HIV infekcije, pomaže u donošenju odluke (da li se testirati ili ne) i obezbeđuje podršku u trenutku dobijananja rezultata testa na HIV.

Kada uraditi test na HIV?

Za Kombo Ag-At testove koje koristimo mi (u ZZZZ Studenata Beograd) potrebno je da prođe 6 do 8 nedelja od trenutka kada je moguće da se infekcija dogodila
Pre ovog perioda rezultat testa može biti negativan, čak i ako infekcija postoji.

Koji se testovi najčešće koriste?

Najćešće se koristi osnovni ELISA test, kojim se otkrivaju specifična antitela u krvi, u koliko postoji HIV infekcija ili kombinovani test Ag-AT (p24 I Elisa).
Kao potvrdni test koristi se specifičniji test za otkrivanje antitela (npr. Western Blot).
Postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa, (npr. PCR) i to već posle 10 do 14 dana od kada se infekcija dogodila, ali se oni retko koriste za rutinska testiranja.
Važno je znati da tzv. “brzi testovi” koji se mogu kupiti u apotekama nisu za kućnu upotrebu i da ih ne treba koristiti za samotestiranje, zato što nisu dovoljno precizni i zato što je svakoj osobi neophodna podrška u trenutku kada saznaje rezultat.

Kako se rezultat saopštava i daje?

Rezultat se uvek saopštava i daje lično, nikada telefonom, poštom, ili nekoj drugoj osobi.
U dalje savetovanje se, uz Vašu saglasnost, može uključiti osoba koju izaberete kao svoju podršku.

Kakav može biti rezultat testa?

Rezultat testa može biti:
Reaktivan (ili pozitivan) i Nereaktivan (ili negativan)
Pozitivan rezultat znači da je telo proizvelo antitela na HIV, da su ona pronađena u krvi i da infekcija postoji.
Negativan rezultat znači da antitela na HIV nisu pronađena u krvi.

Još preciznije: to znači da, u koliko su ispoštovani svi kriterijumi vezani za vreme koje mora proći od poslednje prilike kada se infekcija mogla dogoditi (“period prozora”), HIV infekcija ne postoji.
I u jednom i u drugom slučaju veoma je važno upražnjavati bezbedan seks (seks sa kondomom) sa svim partnerima, a u koliko se koriste igle ili špricevi za ubrizgavanje droge, oni se ne smeju međusobno deliti.
Bez obzira na ishod testa….savetnici koji profesionalno rade u našem Centru pružiće Vam punu podršku, savete i pomoć.
Gde može da se obavi savetovanje i testiranje na HIV?
Jedna od ustanova u kojoj bez ikakve nelagodnosti može obaviti savetovanje i testiranje na HIV jeste Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata Univerziteta u Beogradu.
Ovo Savetovalište (Centar) nalazi se u prikladnom, toplom prostoru u prizemlju zgrade Studentske poliklinike, a najlakše je koristiti bočnu ulaz, iz ulice Braće Nedić br.28.

Osoblje Centra radi svakog radnog dana sa pacijentima i klijentima od 8,30 do 15,30 časova.
Na savetovanje i testiranje mogu doći svi građani i građanke (dakle ne samo studenti Beogradskih univerziteta) koji brinu da su možda bili u riziku da dobiju HIV infekciju i žele da urade test na HIV; zatim svima koji žele više informacija o HIV infekciji i sidi, hepatitisima i drugim polno prenosivim infekcijama (PPI), kao i pacijentima koji žive sa HIV-om.

Broj telefona je (011) 2 4321 92 a e-mejl Centra je infoaids@zzzzsbg.rs

Dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV se radi svakog radnog dana.
Ukoliko klijent dođe na savetovanje od 8,30 do 10:30h, krv može da izvadi u laboratoriji od 9,30-10h i od 10,30 do 11h ukoliko želi da mu rezultat testa bude gotov istog dana u popodnevnim satima (od 14:00 do 15:30h). Ukoliko se testiranje (vađenje krvi) obavi posle 11 sati (najkasnije do 15 h) rezultat testa će biti narednog radnog dana između 14:00 i 15:30h.

U našem savetovalištu rade savetnici/savetnice koji će Vam pomoći da se oslobodite staha i stresa vezanog za HIV infekciju. Oni će Vas razumeti i doprineti da se osećate udobno, sigurno, dobrodošlo i prihvaćeno.

Još nekoliko reči o kondomima i drugoj zaštiti od HIV infekcije

Koji kondomi postoje?

Muški kondomi mogu biti normalne (uobičajene “tankoće”) za vaginalni seksualni odnos, mogu biti deblji (extra safe) namenjeni analnim seksualnim odnosima i mogu biti različitih ukusa, izuzetno tanki – namenjeni oralnom seksu.
Napravljeni su od lateksa, ali oni koji su alergični na lateks, mogu koristiti i poliuretanske (mada je mana kondoma od poliuretana što lakše pucaju i što su skuplji).
Ženski kondom (femidom) je napravljen od lateksa ili poliuretana, na jednom kraju zatvoren (kao dijafragma), sa dva elastična obruča, takođe od lateksa, koji su urolani kao muški kondom. Postavlja se pre polnog odnosa duboko u vaginu deo koji je zatvoren a otvoreni kraj sa elastičnim “obručom”, tj. širim krugom od debljeg lateksa, stavlja se preko velikih usana polnog organa žene. Malo je manje komforan jer se mora pridržavati za vreme seksualnog odnosa, a i skuplji je od muškog kondoma 3 do 4 puta.
Dentalne krpice su fina, tanka i izuzetno nežna parčad lateksa (veličine raširene papirne maramice) i one služe za oralni seks. U slučaju nedostatka “dentalnih krpica” za oralni seks može poslužiti i muški kondom koji se po sredini raseče, ili nakvašen celofan, koji se postavljaju preko polnog organa žene.
Osim za vaginalni oralni seks, kada se prekrivaju velike usne, klitoris ili ulaz u vaginu kod žene (kada se koristi za oralni seks za zadovoljavanje žena), može se koristiti i kod riminga (riming je lizanje čmara partnera).
Pravilna upotreba kondoma
Kesicu sa kondomom uhvatiti prstima obe ruke i u jedan kraj blago potisnuti kondom, a kesicu otvoriti na suprotnom kraju i pažljivo ga istisnuti. Proveriti sa koje strane je namotaj, uhvatiti ga za ispupčenje na vrhu (rezervoar) palcem i kažiprstom i istisnuti vazduh iz njega.
Ovo je veoma važno jer je najčešći uzrok pucanja kondoma, na kraju ili u toku samog odnosa, neistisnut vazduh u rezervoaru.
Kondom se stavlja od samog početka seksualnog odnosa na penis (muški polni organ) koji je u erekciji (kada je ukrućen) i razmotava se do korena. Kada se seksualni odnos završi, nakon ejakulacije (izbacivanja sperme, koja ostaje u rezervoaru), penis se uz pridržavanje kondoma pri korenu odmah izvadi, malo se sačeka da se smanji i opusti, a zatim se kondom pažljivo skine, veže u čvor, umota u papir ili kesicu i baci u katnu za đubre.

Bezbedno intravensko ubrizgavanje

Pre nego što se započne bilo koja diskusija na temu bezbednog intravenskog ubrizgavanja droge, neophodno je napomenuti da se ovako veliko zlo (kao što je zloupotreba psihoaktivnih supstanci – PAS) svakako proba prevenirati i zaustaviti, ali ako već postoji onda je neophodno objasniti da je kod već postojeće ogromne štete od konzumiranja PAS, važno smanjiti mogućnost nove štete – nove infekcije HIV-om, virusom B ili C žutice. Važna karika u pokušaju smanjenja štete od intravenskog korišćenja PAS je korišćenje uvek svog i uvek sterilnog (za jednokratnu upotrebu) pribora za ubrizgavanje droge. Detaljnije o proceduri ukoliko se nema sterilni pribor može se informisati u institucijama ili nevladinim organizacijama koje se bave problemom prevencije narkomanije (Institut za bolesti zavisnosti u Beogradu, Drajzerova 44; NVO Veza; NVO Emprona u Novom Sadu, i dr.).

Lečenje

Da li postoji efikasna vakcina protiv HIV-a?

Za sada ne postoji mogućnost da se stvore uslovi za medicinsku prevenciju infekcije HIV-om – tj. još uvek ne postoji efikasna vakcina protiv HIV-a.
Svi dosadašnji pokušaji dobijanja efektivne vakcine nisu dali pozitivne rezultate.
Specifičnost strukture HIV-a, načina replikacije (umnožavanja) i menjanja njegove strukture prilikom svakog umnožavanja predstavljaju glavnu prepreku u iznalaženju efikasne vakcine za suzbijanje HIV infekcije.

Lekovi kojima se može produžiti asimptomatska faza i produžiti život HIV + i obolele osobe
Poznavanje razvoja bolesti i, posebno, uloge i značaja koje u razvoju ove bolesti igraju CD4 limfociti, lečenje je usmereno na maksimalno usporavanje uništenja CD4 limfocita, odnosno na pokušaje sprečavanja zaražavanja novih CD4 limfocita kod osoba inficiranih sa HIV-om.
Lečenje je usmereno na: sprečavanje prepisivanja RNK virusa u DNK i stvaranje provirusa u genomu inficiranog blokiranjem reverzne transkriptaze i sprečavanje formiranja virusa blokiranjem specifičnih enzima (proteaza) neophodnih za formiranje virusa. Takođe, usmereno je i na blokiranje specifičnih receptora (mesta) na CD4 limfocitima preko kojih HIV ulazi u ćeliju.
Upotrebom ovim lekova uspelo se znatno produžiti asimptomatska faza infekcije sa HIV-om, a takođe znatno duže održati potrebni nivo CD4 limfocita za odbranu od oportunističkih infekcija i tumora.
Time je životni vek osoba koje žive sa HIV-AIDS-om znatno produžen.
Danas se upotrebljava veći broj lekova, najčešće u kombinaciji više lekova istovremeno – tri ili četiri (ova terapija se naziva: HAART (visoko aktivna antiretrovirusna terapija) ili ART terapija).
Osoba koja uzima ART i kod koje je PCR nedetektibilan smatra se nisko infektivnom, pa se terapija smatra jednom od mera (sekundarne) prevencije.

Od velike je važnosti znati da osoba koja živi sa HIV-om ima obavezu da jedino svom seksualnom partneru/partnerki to kaže (kao i da koristi kondom tokom seksulnog odnosa kako bi zaštitila svog/svoje seksualne partnere). Takođe, ukoliko dve osobe koje žive sa HIV-om imaju seksualne odnose, potrebno je da koriste kondom, jer se u protivnom može dogoditi da tokom seksualnog odnosa dobiju novu količinu HIV-a, nov podtip HIV virusa, ili virus koji je rezistentan na terapiju koju uzimaju.

PEP (post-ekspoziciona profilaksa)

Ukoliko dođe do akcidenta (ubod na inficiranu iglu, posekotina-povreda koja je bila u kontaktu sa infektivnim materijalom, pucanje kondoma u toku odnosa sa HIV pozitivnom osobom…) tj. ukoloko je neka osoba bila izložena HIV-u u roku od 24h do najkasnije 48 sati se može započeti tzv. postekspoziciona profilaksa (PEP).
Ona se (najčešće) daje 4 nedelje, a započinju je i prepisuju lekari na Infektivnoj klinici u Beogradu, na odeljenju za HIV AIDS.

PrEP (pre-ekspoziciona profilaksa)

Pre ekspoziciona profilaksa predstavlja terapiju (lekove) koji se uzimaju kako bi se prevenirala infekcija ukoliko se imaju nezaštićeni seksualni odnosi sa osobom koja živi sa HIV-om. Ona u našoj zemlji još uvek nije dostupna.

Gde se leče HIV+ i obolele osobe

U našoj zemlji (u ovom trenutku) lečenje HIV pozitivnih osoba i osoba obolelih od side, tj. antiretrovirusna terapija (kao i sva dijagnostika koja je prati) može se dobiti na Infektivnoj klinici u Beogradu (Institutu za infektivne i tropske bolesti KBC Srbija) u Centru za lečenje HIV/AIDS-a, na infektivnoj klinici u Novom Sadu i Nišu.

[:sr]

Дефиниција АИДС-а или сиде

АИДС или сида представља синдром стеченог губитка имунитета и уједно је последњи и најтежи стадијум ХИВ инфекције.

Шта значи скраћеница АИДС или сида?

АИДС представља скраћеницу од Acquired Immune Deficiency Syndrome (на енглеском језику), што значи синдром стеченог губитка инунитета.

СИДА је скраћеница од Syndrome d’ Immunodeficience Acquise, и има исто значење на француском језику, такође, исто значење има и «сида» – на нашем језику (синдром стеченог губитка имунитета).

Стечени губитак способности имунолошке одбране значи да је неки узрочник онемогућио имуни систем да се ефикасно брани и да савлада микроорганизме који, код сасвим здравих људи не доводе до испољавања обољења.

 Шта је ХИВ?

ХИВ је скраћеница за вирус хумане имунодефицијенције (Human Immunodeficiency Virus) који је узрочник ХИВ инфекције, односно сиде или АИДС-а.

 Разлика између ХИВ инфекције и АИДС-а?

Особа која има ХИВ инфекцију (ХИВ позитивна особа) инфицирана је ХИВ-ом, може годинама да нема никакве симптоме болести, најчешће се осећа сасвим добро, а с обзиром да може годинама бити без икаквих знакова обољења, епидемиолошки гледано, овај период представља “најопаснији” период за даље преношење вируса, јер се инфицирана особа осећа сасвим “здраво” и најчешће није ни сама свесна да је инфицирана.

Клинички симптоми се јављају у просеку тек после неколико година од инфекције (најчешће 7 до 10, па и више година) и тек када се појаве клиничке манифестације, када крене клиничка слика болести, кажемо да је особа оболела од АИДС-а, или сиде.

 Шта је синдром и шта је симптом?

Синдром представља скуп симптома и знакова обољења, који се код ХИВ инфекције јављају због губитка имунолошке одбране организма.

Овај скуп симптома и знакова обољења не мора да се испољава увек у пуном обиму.

У неким случајевима испољава се само један (на пример слабљење тј. губитак на тежини), а у неким случајевима више њих (запаљење плућа, губитак на тежини, оток лимфних жлезда, појава тумора на кожи и унутрашњим органима и други).

О епидемији

Када је званично почела епидемија ХИВ / сиде?

Центар за контролу болести (CDC) у Атланти, у САД, 05. јуна 1981. године дефинисао је појаву новог, до тада непознатог обољења (касније названог) АИДС. Почетак епидемије ХИВ/АИДС-а везује се за овај датум.

 На који начин је почела епидемија и где?

Лекари у Лос Анђелесу, првих месеци 1981. године, открили су да се код једног броја пацијената, релативно младих људи, развило запаљење плућа узроковано микроорганизмом Пнеумоцyстис царинии, која је до тада, такво обољење изазивала само код особа које су имале оштећен имунолошки одбрамбени систем.

Исте те 1981. године лекари у Њујорку су запазили код још једне групе пацијената, код младих, дотле потпуно здравих људи, појаву Капоши саркома (врста рака коже), који се јавља код особа којима је оштећен имунолошки систем.

За обе ове групе пацијената, тада, било је карактеристично да су све оболеле особе били млађи мушкарци, истополне сексуалне оријентације.

Међутим, врло брзо су се међу оболелима нашле особе оба пола, свих сексуалних оријентација, затим особе које су интравенски корисници психоактивних супстанци, као и примаоци крви, пре свега хемофиличари (хемофилија је болест коју карактерише недостатак једног крвног фактора који омогућава нормално заустављање крварења и због тога се морају добијајти трансфузије, односно фактор за згрушавање крви, који недостаје).  Све ово упућивало је на чињеницу да се да се ово ново обољење преноси сексуалним путем и путем крви.

Епидемиолошки подаци о распрострањености у Р Србији

Да би се имала реална слика о кретању ХИВ епидемије, њеном току и прогнозама неопходно је пратити број новоинфицираних особа у свакој земљи из године у годину, у општој популацији или у појединим групацијама становништва. Прати се број новоинфицираних, оболелих и умрлих особа од АИДС-а. Ове податке редовно прати и на свом сајту објављује Институт за јавно здравје Р Србије – Милан Јовановић –Батут. Према подацима Института за јавно здравље Србије од 1984. до краја 2015. године у Републици Србији је регистровано 3312 особа инфицираних ХИВ-ом, од којих је 1788 особа оболело од АИДС-а (54% свих дијагностикованих ХИВ+ особа), док су 1192 особе инфициране ХИВ-ом умрле (1086 особа је умрло од АИДС-а тј. трећина свих особа којима је дијагностикована ХИВ инфекција). Током 2015. године новооткривено је 178 особа инфицираних ХИВ-ом, 45 особа је новооболело од АИДС-а, док је 15 особа умрло од АИДС-а.

 О вирусу

Када је откривен вирус?

У лабораторији Проф. Luc Montagnier-a у Пастеровом Институту у Паризу 1983. године изолован је један вирус добијен из повећане лимфне жлезде оболелог са знацима стеченог губитка имунитета и назван је ЛАВ (Lymphadenopathy Associated Virus).

У лабораторији Проф. Robert Gallo-a, u NIH (National Institute for Health) Бетезда, САД 1984. године изолован је вирус, који је био сличан са два раније изолована вируса у истој лабораторији који су изазивали леукемију Т лимфоцита у људи и били названа ХТЛВ И и ХТЛВ ИИ (Human T Leukemia Virus) и назван ХТЛВ ИИИ Како је било показано да су ова два вируса идентична, 1986. године медјународни Комитет га је назвао ХИВ (Human Immunodeficiency Virus).

 Група и фамилија вируса којима припада ХИВ

ХИВ има све карактеристике ретровируса; припада фамилији вируса Ретровирида, подфамилији Лентивирида.

У језгру вируса се налази РНК (рибонуклеинска киселина) и неопходни ензими: реверзна транскриптаза, рибонуклеаза и интеграза.  У геному се налазе три структурна гена потребна за репликацију вируса и седам регулаторних гена.

Око генома и ензима језгра налази се протеински омотач, који представља антиген језгра – протеин п24.  На самој површини вируса налази се липопротеински омотач, који настаје од омотача ћелије у којој се вирус размножава, док други део омотача потиче од самог вируса и њега чине гликопротеин 41 (гп 41) и 120 (гп 120).

Овакав састав вируса, као и касније сазнање да је две деценије пре утврђивања овог обољења било особа које су умрле од последица ХИВ, што је потврђено испитивањем њихових серума који су сачувани у замрзнутом стању, сасвим сигурно одбацује се тврдња да је ХИВ вештачки направљен.

Вирус се преко гп120 везује за молекул ЦД4 који се налази на лимфоциту (ЦД4 Т лимфоциту) и тако улази у ћелију. После уласка у ЦД4 Т лимфоцит, вирусна РНК се помоћу ензима реверзне транскриптазе (обрнути преписивач) препише у ДНК – дезоксирибониклеинску киселину и угради у геном домаћина као провирус.

Овако уграђена вирусна ДНК користи нормалне механизме домаћинове ћелије за своје умножавање а уништава ЦД4 лимфоцит који губи своју способност одбране организма од микроорганизама.

Треба напоменути да се ови ЦД4 рецептори такође налазе и на површини других ћелија у мањем броју (глијалне ћелије мозга, макрофаги, дендритичне ћелије коже, ћелије у површинском слоју слузокоже црева…).

Величина вируса и најважнији антигени

ХИВ-а јевеличине 100-140 нм, има нуклеопротеинско језгро и двослојни липопротеински омотач.

У језгру се налази рибонуклеинска киселина (РНК) и неопходни ензими.

Најважнији антигени вируса су: П24, гп41, гп120. На површини омотача језгра се налази антиген п24 који представља антиген језгра – протеин п24.

На самој површини вируса налази се липопротеински омотач, који делом потиче од самог вируса и на њему се налазе два антигена: гликопротеин 41 (гп 41) и 120 (гп 120).

Начин уласка ХИВ-а у организам и у ћелије

Вирус се везује за молекул ЦД4 који се налази на лимфоциту (ЦД4 Т лимфоциту) и тако улази у ћелију. Вирус примарно напада (везује се) за ЦД4 лимфоците, али се ЦД4 рецептори такође налазе и на површини других ћелија у мањем броју (глијалне ћелије мозга, макрофаги, дендритичне ћелије коже, ћелије у површинском слоју слузокоже црева…) тако да се инфициране ћелије могу наћи у мозгу, лимфним жлездама, тимусу, плућима, костној сржи, кожи и у танком и дебелом цреву. Један ХИВ-ом инфициран ЦД4 лимфоцит може у лимфној жлезди инфицирати 400 нових ЦД4 лимфоцита.

Репликација

После уласка у ЦД4 Т лимфоцит, вирусна РНК се помоћу ензима реверзне транскриптазе (обрнути преписивач) препише у ДНК – дезоксирибониклеинску киселину и угради у геном домаћина као провирус.

Овако уграђена вирусна ДНК користи нормалне механизме домаћинове ћелије за своје умножавање, а уништава ЦД4 лимфоцит који губи своју способност одбране организма од микроорганизама.

Након синтетисања новог вируса, он излази из ЦД4 лимфоцита “прерушен”, што значи да вирус који је ушао у ћелију (у ЦД4 лимфоцит) није исти (тј. не препознаје га наш имуни систем) као онај који је изашао из њега.

Тај нови “прерушени” вирус даље улази у нови ЦД4 лимфоцит, даље се “прерушава” и тако полако уништава имуни систем.

О инфекцији

Шта је период прозора?

Временски период од момента када се догодила инфекција до дана када се тестовима могу открити антигени и антитела на ХИВ назива се “период прозора”.

У том периоду по правилу се не могу доказати антитела која су специфична за ХИВ. Она се најчешће могу доказат 6 до 8 недеља након инфекције. Изузетно ретко, код неких особа сероконверзија, (односно појава антитела) откривена је тек 12 до 16 месеци после инфекције.

Данас се користе савремени тестови 4.генерације (тзв. Комбо Аг-Ат тестови) за које је период прозора између 4 и 8 недеља.

Све наведено указује да, по правилу, ХИВ инфекција протиче незапжено, да особа која је инфицирана, најчешће, не зна да је вирус у њој.

Да ли је особа у периоду прозора инфективна?

У овом периоду који се због тог “немог интервала” и назива “период прозора”, постоји инфекција, уобичајено тестирање не открива присуство антитела, инфицирана особа не само да је способна да пренесе вирус другој особи, већ се период прозора сматра „најинфективнијим периодом“ у смислу лакоће преношења вируса.

Шта је сероконверзија?

Из стадијума примарне инфекције прелази се у стадијум асимптомске сероконверзије, када се могу доказати антитела на ХИВ, а не постоје никакви знаци који би указивали да је особа инфицирана са ХИВ-ом.

Сероконверзија заправо значи продуковање и појављивање антитела у крви.

Овај стадијум може да траје годинама и он представља, епидемиолошки гледано, “најопаснији” период за даље преношење вируса, јер се инфицирана особа осећа сасвим “здраво” и, најчешће, није свесна да је инфицирана.

Тестови за откривање ХИВ инфекције

За откривање специфичних антитела у крви, најчешће се користи основни ЕЛИСА тест.

Када је ЕЛИСА тест из два узорка крви позитиван, као потврдни тест користити се специфичнији тест за откривање антитела (најчешће Wестерн Блот).

Савремени ЕЛИСА тестови, односно новије генерације ЕЛИСА тестова тзв. Аг-Ат тестови представљају комбинацију антиген-антитело тестова који поред антитела на ХИВ детектују и површински антиген језгра вируса (или неки други). За комбо тестове је период прозора од 4 до 8 недеља.

Такође, постоје и тестови којима се открива сама структура вируса (нпр. П24) или детекција репликације вируса (ПЦР) и то већ после 10 до 14 дана од када се инфекција догодила, али се они ретко користе за рутинска тестирања.

“Брзи тестови” који се могу радити и из капиларне крви најчешће откривају само антитела, па је за њих период прозора око 90 дана (3 месеца)

 Шта је асимптоматски период?

Период који траје од почетка инфекције (од када је вирус ушао у организам) до када се појаве први симптоми болести назива се асимптоматски период (некада се он звао период инкубације, што се за ХИВ показало као неадекватан термин). У овом периоду се могу доказати антитела на ХИВ (изузев у оном кратком периоду прозора од пар недеља), а не морају постојати никакви знаци који би указивали да је особа инфицирана.

Овај период може да траје годинама и он претставља, епидемиолошки гледано, период веома погодан за даље преношење вируса, јер се инфицирана особа осећа сасвим “здраво” и, најчешће, није свесна да је инфицирана.

 Начини преношења

Најчешћи начин преношења ХИВ инфекције је сексуални контакт.

То је природни начин преношења и претставља највећи проблем у спречавању ширења инфекције.

У сперми ХИВ позитивног мушкараца, као и у вагиналном секрету жена које су инфициране, налази се довољан број ћелија инфицираних ХИВ-ом да се и чак сексуалним контактом пренесе инфекција.

Поред сексуалног начина преношења ХИВ инфекција се може пренети крвљу (најчешће употребом истог шприца за интравенско уношење психоактивних супстанци) и са мајке на дете (током трудноће, порођаја и дојења новородјенчади, уколико је мајка ХИВ позитивна).

Преношење преко трансфузије крви или крвних деривата изузетно је ретко, јер се и крв, као и ткива и органи за трансплантацију узимају само од особа које нису инфициране ХИВ-ом.  У нашој земљи од 1987. године законски је регулисана контрола свих продуката крви, ткива и органа на ХИВ.

Међутим, уколико би неко добровољно дао крв у пероду прозора, постојала би могућност оваквог начина трансмисије јер се ЕЛИСА тестовима (који се свуда у свету користе као рутински тестови) не би могла детектовати антитела којих још нема у довољној количини у периферној крви.

Зато је важно нагласити да је веома добро и изузетно хумано добровољно дати крв, али то није место за проверавање ХИВ статуса.

За ту активност постоје специјализовани Центри и саветовалишта који врло професионално раде добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ.

 Телесне течности у којима се налази ХИВ

Вирус (ХИВ) је пронађен у скоро свим телесним течностима (секретима и екскретима) ХИВ позитивне особе (укључујући и зној, сузе и пљувачку, али све ове течности немају тзв. „минималну инфективну дозу“).

Међутим, телесне течности преко којих се ХИВ може пренети су: крв, сперма (и перејакулаторна течност), вагинални секрет и мајчино млеко.

 “Минимална инфективна доза”

Најмања количина вируса која је потреба да би се нека инфекција пренела назива се “минимална инфективна доза”.

Термин “минимална инфективна доза” се помиње код ХИВ инфекције због тога што је важно објаснити да иако се ХИВ може наћи у скоро свим телесним течностима, он се не може пренети уколико оне немају ту минималну количину вируса која може изазвати инфекцију (“минималну инфективну дозу”).

Шта може убрзати појаву клиничких симптиома?

Нездрав начин живота, неспавање, нередовна и неадекватна исхрана, стресови, постојање других инфекција или болести (пре свега полно преносивих инфекција) могу веома убрзати појаву клиничких симптома.

Најчешћи симптоми којима почињу клиничке манифестације ХИВ инфекције

Повећање лимфних жлезда је испољено у вратном, и то нарочито на задњем делу врата и пазушном пределу.

Ово стање може потрајати више месеци када почињу тзв. конституционални симптоми сиде који се карактеришу губитком телесне тежине више од 10% од нормале, повећањем телесне температуре преко 38 степени Ц, која траје више од месец дана, пролив који траје континуирано или са прекидом више од месец дана, гљивична инфекција уста и ждрела, херпес на уснама или гениталијама који дуго траје и поново се јавља.

Све ово је праћено, по правилу, са смањеним бројем црвених крвних ћелија, крвних плочица, белих крвних ћелија, повећањем концентрације протеина и то посебно имуноглобулина у крви, као и смањењем броја ЦД4 Т лимфоцита у крви. Могу се јавити промене на периферном нервном систему као и на централном нервном систему, које могу понекад довести до тешких поремећаја са губитком могућности оријентације итд.

Опортунистичке инфекције

Опортунистичке инфекције су инфекције које се јављају као последица пада отпорности организма, најчешће изазване “најбаналнијим” микроорганизмима. Микроорганизми који изазивају опортунистичке инфекције, по правилу не изазивају обољења код здравих особа.

 О тестирању

Шта је ДПСТ (енгл. VCCT)?

Најшире посматрано, ДПСТ као скраћеница за добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ (ДПСТ) подразумева поверљив разговор између клијента и саветника који има за циљ да се клијент избори са сопственим дилемама, бригом, стресом и/или страхом који је повезан са ХИВ инфекцијом и да донесе личну одлуку везану за ХИВ/АИДС.

Овај интерактивни процес омогућава особама да препознају сопствени ризик за преношење ХИВ инфекције, помаже у доношењу одлуке (да ли се тестирати или не) и обезбеђује подршку у тренутку добијанања резултата теста на ХИВ.

Када урадити тест на ХИВ?

За Комбо Аг-Ат тестове које користимо ми (у ЗЗЗЗ Студената Београд) потребно је да прође 6 до 8 недеља од тренутка када је могуће да се инфекција догодила

Пре овог периода резултат теста може бити негативан, чак и ако инфекција постоји.

 Који се тестови најчешће користе?

Најћешће се користи основни ЕЛИСА тест, којим се откривају специфична антитела у крви, у колико постоји ХИВ инфекција или комбиновани тест Аг-Ат (п24 и Елиса).

Као потврдни тест користи се специфичнији тест за откривање антитела Bестерн Блот (Western Blot).

Постоје и тестови којима се открива сама структура вируса, (нпр. PCR) и то већ после 10 до 14 дана од када се инфекција догодила, али се они ретко користе за рутинска тестирања.

Важно је знати да тзв. “брзи тестови” који се могу купити у апотекама нису за кућну употребу и да их не треба користити за самотестирање, зато што нису довољно прецизни и зато што је свакој особи неопходна подршка у тренутку када сазнаје резултат.

 Како се резултат саопштава и даје?

Резултат се увек саопштава и даје лично, никада телефоном, поштом, или некој другој особи.

У даље саветовање се, уз Вашу сагласност, може укључити особа коју изаберете као своју подршку.

Какав може бити резултат теста?

Резултат теста може бити:

Реактиван (или позитиван) и Нереактиван (или негативан)

Позитиван резултат значи да је тело произвело антитела на ХИВ, да су она пронађена у крви и да инфекција постоји.

Негативан резултат значи да антитела на ХИВ нису пронађена у крви.

Још прецизније: то значи да, у колико су испоштовани сви критеријуми везани за време које мора проћи од последње прилике када се инфекција могла догодити (“период прозора”), ХИВ инфекција не постоји.

И у једном и у другом случају веома је важно упражњавати безбедан секс (секс са кондомом) са свим партнерима, а у колико се користе игле или шприцеви за убризгавање дроге, они се не смеју међусобно делити.

Без обзира на исход теста….саветници који професионално раде у нашем Центру пружиће Вам пуну подршку, савете и помоћ.

Где може да се обави саветовање и тестирање на ХИВ?

Једна од установа у којој без икакве нелагодности може обавити саветовање и тестирање на ХИВ јесте Завод за здравствену заштиту студената Универзитета у Београду. Ово Саветовалиште (Центар) налази се у прикладном, топлом простору у приземљу зграде Студентске поликлинике, а најлакше је користити бочну улаз, из улице Браће Недић бр.28. Особље Центра ради сваког радног дана са пацијентима и клијентима од 8,30 до 15,30 часова.

На саветовање и тестирање могу доћи сви грађани и грађанке (дакле не само студенти Београдских универзитета) који брину да су можда били у ризику да добију ХИВ инфекцију и желе да ураде тест на ХИВ; затим свима који желе више информација о ХИВ инфекцији и сиди, хепатитисима и другим полно преносивим инфекцијама (ППИ), као и пацијентима који живе са ХИВ-ом.

Број телефона је (011) 2 4321 92 а е-мејл Центра је infoaids@zzzzsbg.rs

Добровољно поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ се ради сваког радног дана.

Уколико клијент дође на саветовање од 8,30 до 10:30h, крв може да извади у лабораторији од 9,30-10h и од 10,30 до 11h уколико жели да му резултат теста буде готов истог дана у поподневним сатима (од 14:00 до 15:30h). Уколико се тестирање (вађење крви) обави после 11 сати (најкасније до 15h) резултат теста ће бити наредног радног дана између 14:00 и 15:30h.

У нашем саветовалишту раде саветници/саветнице који ће Вам помоћи да се ослободите стаха и стреса везаног за ХИВ инфекцију. Они ће Вас разумети и допринети да се осећате удобно, сигурно, добродошло и прихваћено.

Још неколико речи о кондомима и другој заштити од ХИВ инфекције

 Који кондоми постоје?

Мушки кондоми могу бити нормалне (уобичајене “танкоће”) за вагинални сексуални однос, могу бити дебљи (extra safe) намењени аналним сексуалним односима и могу бити различитих укуса, изузетно танки – намењени оралном сексу.

Направљени су од латекса, али они који су алергични на латекс, могу користити и полиуретанске (мада је мана кондома од полиуретана што лакше пуцају и што су скупљи).

Женски кондом (фемидом) је направљен од латекса или полиуретана, на једном крају затворен (као дијафрагма), са два еластична обруча, такође од латекса, који су уролани као мушки кондом. Поставља се пре полног односа дубоко у вагину део који је затворен а отворени крај са еластичним “обручом”, тј. ширим кругом од дебљег латекса, ставља се преко великих усана полног органа жене. Мало је мање комфоран јер се мора придржавати за време сексуалног односа, а и скупљи је од мушког кондома 3 до 4 пута.

Денталне крпице су фина, танка и изузетно нежна парчад латекса (величине раширене папирне марамице) и оне служе за орални секс. У случају недостатка “денталних крпица” за орални секс може послужити и мушки кондом који се по средини расече, или наквашен целофан, који се постављају преко полног органа жене.

Осим за вагинални орални секс, када се прекривају велике усне, клиторис или улаз у вагину код жене (када се користи за орални секс за задовољавање жена), може се користити и код риминга (риминг је лизање чмара партнера).

Правилна употреба кондома

Кесицу са кондомом ухватити прстима обе руке и у један крај благо потиснути кондом, а кесицу отворити на супротном крају и пажљиво га истиснути. Проверити са које стране је намотај, ухватити га за испупчење на врху (резервоар) палцем и кажипрстом и истиснути ваздух из њега.

Ово је веома важно јер је најчешћи узрок пуцања кондома, на крају или у току самог односа, неистиснут ваздух у резервоару.

Кондом се ставља од самог почетка сексуалног односа на пенис (мушки полни орган) који је у ерекцији (када је укрућен) и размотава се до корена. Када се сексуални однос заврши, након ејакулације (избацивања сперме, која остаје у резервоару), пенис се уз придржавање кондома при корену одмах извади, мало се сачека да се смањи и опусти, а затим се кондом пажљиво скине, веже у чвор, умота у папир или кесицу и баци у катну за ђубре.

Безбедно интравенско убризгавање

Пре него што се започне било која дискусија на тему безбедног интравенског убризгавања дроге, неопходно је напоменути да се овако велико зло (као што је злоупотреба психоактивних супстанци – ПАС) свакако проба превенирати и зауставити, али ако већ постоји онда је неопходно објаснити да је код већ постојеће огромне штете од конзумирања ПАС, важно смањити могућност нове штете – нове инфекције ХИВ-ом, вирусом Б или Ц жутице. Важна карика у покушају смањења штете од интравенског коришћења ПАС је коришћење увек свог и увек стерилног (за једнократну употребу) прибора за убризгавање дроге. Детаљније о процедури уколико се нема стерилни прибор може се информисати у институцијама или невладиним организацијама које се баве проблемом превенције наркоманије (Институт за болести зависности у Београду, Драјзерова 44; НВО Веза; НВО Емпрона у Новом Саду, и др.).

 Лечење

Да ли постоји ефикасна вакцина против ХИВ-а?

За сада не постоји могућност да се створе услови за медицинску превенцију инфекције ХИВ-ом – тј. још увек не постоји ефикасна вакцина против ХИВ-а.

Сви досадашњи покушаји добијања ефективне вакцине нису дали позитивне резултате.

Специфичност структуре ХИВ-а, начина репликације (умножавања) и мењања његове структуре приликом сваког умножавања представљају главну препреку у изналажењу ефикасне вакцине за сузбијање ХИВ инфекције.

Лекови којима се може продужити асимптоматска фаза и продужити живот ХИВ + и оболеле особе

Познавање развоја болести и, посебно, улоге и значаја које у развоју ове болести играју ЦД4 лимфоцити, лечење је усмерено на максимално успоравање уништења ЦД4 лимфоцита, односно на покушаје спречавања заражавања нових ЦД4 лимфоцита код особа инфицираних са ХИВ-ом.

Лечење је усмерено на: спречавање преписивања РНК вируса у ДНК и стварање провируса у геному инфицираног блокирањем реверзне транскриптазе и спречавање формирања вируса блокирањем специфичних ензима (протеаза) неопходних за формирање вируса. Такође, усмерено је и на блокирање специфичних рецептора (места) на ЦД4 лимфоцитима преко којих ХИВ улази у ћелију.

Употребом овим лекова успело се знатно продужити асимптоматска фаза инфекције са ХИВ-ом, а такође знатно дуже одржати потребни ниво ЦД4 лимфоцита за одбрану од опортунистичких инфекција и тумора.

Тиме је животни век особа које живе са ХИВ-АИДС-ом знатно продужен.

Данас се употребљава већи број лекова, најчешће у комбинацији више лекова истовремено – три или четири (ова терапија се назива: ХААРТ (високо активна антиретровирусна терапија) или АРТ терапија).

Особа која узима АРТ и код које је PCR недетектибилан сматра се ниско инфективном, па се терапија сматра једном од мера (секундарне) превенције.

Од велике је важности знати да особа која живи са ХИВ-ом има обавезу да једино свом сексуалном партнеру/партнерки то каже (као и да користи кондом током сексулног односа како би заштитила свог/своје сексуалне партнере). Такође, уколико две особе које живе са ХИВ-ом имају сексуалне односе, потребно је да користе кондом, јер се у противном може догодити да током сексуалног односа добију нову количину ХИВ-а, нов подтип ХИВ вируса, или вирус који је резистентан на терапију коју узимају.

ПЕП (пост-експозициона профилакса)

Уколико дође до акцидента (убод на инфицирану иглу, посекотина-повреда која је била у контакту са инфективним материјалом, пуцање кондома у току односа са ХИВ позитивном особом…) тј. уколоко је нека особа била изложена ХИВ-у у року од 24h до најкасније 48 сати се може започети тзв. постекспозициона профилакса (ПЕП).

Она се (најчешће) даје 4 недеље, а започињу је и преписују лекари на Инфективној клиници у Београду, на одељењу за ХИВ АИДС.

ПрЕП (пре-експозициона профилакса)

Пре експозициона профилакса представља терапију (лекове) који се узимају како би се превенирала инфекција уколико се имају незаштићени сексуални односи са особом која живи са ХИВ-ом. Она у нашој земљи још увек није доступна.

Где се лече ХИВ+ и оболеле особе

У нашој земљи (у овом тренутку) лечење ХИВ позитивних особа и особа оболелих од сиде, тј. антиретровирусна терапија (као и сва дијагностика која је прати) може се добити на Инфективној клиници у Београду (Институту за инфективне и тропске болести КБЦ Србија) у Центру за лечење ХИВ/АИДС-а, на инфективној клиници у Новом Саду и Нишу.

[:en][:]